Јеванђеље по Јовану 6:63 - Дух је тај који даје живот, тело не користи ништа. Речи које сам вам говорио Дух су и живот су.
Ако је Дух Тај који нам даје живот, то значи да у телу нема живота. Нема живота у телу. Заправо, не постоји ниједно место на телу на ком можемо спустити прст, где особа коју зовемо "Ја", пребива, нити се може лоцирати тражећи је у телу. Ми не постојимо у нашем телу.
Све "слике" о себи које покушавамо да "заштитимо", а које су телесне / тело, стварају забуну, пометњу и сукоб у нама. Јер ако покушавамо да заштитимо слику која није ту, то значи да ћемо поверовати у било шта што нам се сервира. Ако покушавамо да заштитимо нешто што је нестварно, нешто што је илузија, долазимо у стање да ћемо бити подложни да поверујемо у било шта.
Док не схватимо ко смо то "Ми", или "Ја", не можемо разумети речи Духа. Допустимо да ове речи допру до нас, јер ће нам бити од велке помоћи приликом читања Светог Писма.
Кад је Исус говорио, говорио је Живот. У Светом Писму, ми то бележимо као Речи, јер немамо инструмент који би нам показао живот, све што можемо је да га преточимо у речи. Кад бисмо имали инструмент који би био у могућности да нам прикаже Исусове Речи, то би биле димензије Светлости. Јер то је оно ко смо ми.
Тело умире, док дух не може умрети. Сваке године наше тело се мења. На субатомском нивоу, сваких 6 седмица, наша јетра постаје друкчија, сваких 5 седмица, нови стомак, сваких 90 дана, нови скелет. Све у нама се увек мења, све због Живог Христа. То функционише и без тела. Наше спољашње биће се увек мења, и сврха тога је да би могло да прими наш дух. Јер Живот који је у Христу, је изговорен у нама, и потребна му је посуда која се увек мења и прилагођава да би држала тај дух. Зато се не можемо држати нечег верујући да ће остати исто, јер се увек мења, баш као што се и наш дух мења, растући у све већој и већој слави димензија Исуса Христа.
Ако имамо у себи слику, створену из наших уверења, о нечему што стоји непомично, онда ми не познајемо ко смо ми заиста. Та "особа" коју смо створили себи у свом уму, је подложна болестима и свим другим проблемима у систему овог света. Јер систем овог света је заснован на непомичним стварима које се не мењају, на традицијама.
Они који имају болести у својим телима, је због "слика" које су створили себи, "верујући" у оно што им је речено. Верујући у лаж, наше тело ствара болести, затим одлазимо у цркву где нам кажу да ће нас Исус излечити, не видећи да покушавамо да променимо наше стање из исте позиције. Особа која у себи носи слику болести не може исцелити ту особу, себе.
Зато је Исус дошао, да бисмо били наново рођени. Спасење и ново рођење нису иста ствар. Он је умро за грешну савест свих, али ново рођење је доступно за оне који промене слику о себи.
Прва посланица Коринћанима 15:12-17 - А ако се проповеда да је Христос васкрснуо из мртвих, како то да неки међу вама говоре да нема васкрсења мртвих? Јер ако нема васкрсења мртвих, онда ни Христос није васкрснуо. А ако Христос није васкрснуо, наше проповедање је заиста узалудно и наша вера је узалудна. А онда смо и лажни сведоци Божји, јер смо сведочили против Бога да је васкрснуо Христа, кога није васкрснуо ако мртви заиста не васкрсавају. Јер ако мртви не васкрсавају, ни Христос није васкрснуо. А ако Христос није васкрснуо, ваша вера је узалудна - још сте у својим гресима.
Прва посланица Коринћанима 15:20-21 - Али чињеница је да је Христос васкрснуо из мртвих, он је првина од оних који су умрли. Јер пошто је смрт дошла посредством човека, и васкрсење мртвих долази посредством човека.
Први Адам је изгубио своју бесмртност јер је сагрешио. Био је прекривен Славом Божијом, али кад је сагрешио, изгубио је ту бесмртност и постао подложан смрти. Али последњи Адам, је дошао и био васкрснут из смрти коју је први Адам изазвао, да би нам вратио бесмртност.
Прва посланица Коринћанима 15:22-23 - Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживети. Али свако у свом реду: Христос као првина, а затим, за време његовог доласка, они који су Христови.
Ово нема везе са Христовим доласком на земљу, јер се Он неће вратити да учини нешто што је већ учинио. Оно о чему ови стихови говоре је тренутак када ми добијамо откривење новог рођења, Исус Христ је дошао за нас.
Док почињемо да се будимо, наш дух почиње да препознаје да смо то заправо прави "Ми" тј. прави "Ја", тако да почињемо да се будимо и препознајемо све што је Исус учинио, тако улазећи у Њега јер је Он дошао по нас. Све док не раскинемо сваку везу са овим материјалним "царством", верујући да је оно "стварност", и не пробудимо свој дух, нећемо бити у могућности да разумемо оно што је у Христу, јер и даље живимо у линеарној позицији времена и простора, система овог света. Дрво познања добра и зла нам је дало све што је исправно и погрешно, добро и зло, почетак и крај - то је линеарно схватање које је у систему овог света и зове се предвидивост. Духовно царство је непредвидиво. Нама се не свиђа непредвидивост, јер ми волимо да будемо ти који контролишу све. Ако желимо да имамо контролу, мораћемо да прођемо кроз све што ће нам систем овог света наметнути, јер је осмишљен да уништи нас и нашу судбину. Зато је Исус дошао, да нам врати бесмртност, и освести нам стварност свега оног што је учинио за нас.
Зато каже да је од најважнијег значаја, то што нам шаље Свој Дух, који нам једини може говорити дубље о стварима које је наш Господ учинио. И када растемо у све већој Слави Божијој, растемо у све већим откривењима Исуса Христа.
Прва посланица Коринћанима 15:24 - Затим ће, на крају, кад уништи сваку управу и сваку власт и силу, предати царство свом Богу и Оцу.
Све ово се дешава у нама, оног тренутка када препознамо оно што је Исус учинио. Ми смо себи створили свет у ком патимо и када препознамо оно што је Исус учинио, тај свет се завршава.
Прва посланица Коринћанима 15:25-26 - Јер он треба да царује све док Бог не положи све непријатеље под његове ноге. Као последњи непријатељ биће уништена смрт.
Када сви непријатељи буду под Његовим ногама, који ће то непријатељ бити уништен на крају? Наше уверење о бесмртности, наша вера у систем овог света. Ми смо тај непријатељ о ком се овде говори. Ми смо ти који су створили сав хаос. Не постоји ништа око нас што нисмо најпре створили у себи. Схватајући ово - добијамо слободу, али морамо бити вољни да одбацимо круг у ком смо се вртели.
Књига пророка Исаије 55:7 - Нека зли остави свој пут и неправедник своје мисли. Нека се врати Господу, који ће му се смиловати, нашем Богу, јер ће му великодушно опростити.
Господ жели наше мисли.
Књига пророка Захарије 8:17 - У свом срцу немојте један другом смишљати зло и немојте волети лажне заклетве, јер ја мрзим све то’, говори Господ.”
Сетимо се две заповести које је Господ Исус Христ дао. То је стварност онога ко смо ми. Тако Господ зна да смо одвојени од система овог света. Јер ако се стресирамо видећи да нам наше окружење ствара проблеме, нашим мислима о стресу ми се раздвајамо од свог ближњег. Животињско царство функционише по систему, остани и бори се или бежи. Ако се тигар припрема да поједе газелу, та газела ће почети да бежи јер њен живот вреба предатор. Та животиња, постала плен или не, има ту могућност да усмери сву своју крв у своје удове да би побегла. Кад човек уђе у стање стреса, он такође приступа систему бори се или бежи. Крв иде у екстремитете, крвни судови се скупљају, јер му крв није потребна у другим органима ако не побегне од предатора - Ум и мозак му говоре да мора да побегне, и уместо бега од лава или тигра, човек бежи од страха од болести, страха од оскудице... Бројне хемикалије се ослобађају у човековој крви као последица стреса, стварајући у њему стање у ком он никог не види као свог пријатеља, мислећи да ће га сви искористити. Ово ствара раздор који само проузрокује додатни стрес јер сада он мора да преживи у таквом окружењу. Како он преживљава у систему овог света? Прикупљајући све више материјалног из овог света, тако постајући познат по имањима и аутомобилима, мислећи да ће се тако заштити од "предатора" ког види пред собом, док се у телу множе хемикалије и болести.
Ако мисли могу да учине да се човек разболи, могу ли мисли учинити да се човек опорави? Апсолутно да могу. Зато настојмо да мислимо добро о нашем ближњем, да бисмо чинили добра дела, како би се стварност духовног царства увећала у нашем животу. Јер тако поручујемо Господу да смо одбацили свој предвидиви живот, страх од тога да немамо "довољно", страх од предатора, као и све друге мисли и илузије које смо створили себи због живота у свету који смо сами себи створили.
Тада можемо волети свог ближњег као себе самог, јер наш ближњи јесмо ми. Нисмо ништа бољи од онога што видимо. Све оно што нам се не свиђа код нашег ближњег је оно што ми сами имамо. Када смо у стању да видимо ту особу коју смо одбацили, као Дух Божији који нас враћа самом себи, долазимо на места изван ове димензије, где се налази Бог. И када се нађемо на тим местима, одраз који ћемо видети тада, биће наш одраз.
Живимо у апсолутној свести садашњег тренутка.
Јеврејима посланица 9:27-28 - И као што је људима одређено да једном умру, а затим долази суд, тако је и Христос био једном заувек принесен да понесе грехе многих. А кад се други пут појави, а то неће бити зато да би опет уклањао грех, видеће га они који га жељно очекују да би добили спасење.
Кад видимо Исуса Христа, видимо духовно царство. Он је Царство. Он је рекао својим ученицима, то неће бити место које ће се моћи видети телесним очима. Никодиму је рекао да ће моћи да види Царство само ако буде наново рођен.
Јеванђеље по Јовану 3:3 - Исус му на то рече: „Заиста, заиста, кажем ти, ако се неко поново не роди, не може видети Божје царство.”
Да бисмо видели духовно царство, морамо бити рођени од воде и духа. Вода и дух су Христос.
Јеврејима посланица 9:26 - ...јер би иначе требало да много пута страда од постанка света. Али сада, на свршетку овог поретка, појавио се једном заувек да својом жртвом одстрани грех.
Постоји разлика између света и земље. Бог је власник свега што је створио у универзуму. Али кад је створио човека рекао му је да има могућност, јер му је подарио душу, да створи свет у који верује. Свет дакле представља све оно у шта човек верује, не оно у шта Бог верује. Оно у шта Бог верује је Његово Царство, и оно је створено за оне који могу да виде Његово Царство. У овим стиховима видимо да је Исус умро пре постанка света - пре него што је грешна савест преузела овај свет. Пре него што је Адам сагрешио, Исус је већ платио за све оне који ће ићи земљом грешни. За све нас пре него што смо се отелотворили - за наше грехе је плаћено. Тело нам је дато да бисмо препознали шта је учинио за нас пре него што смо имали тело. Кад смо били у Божијем Духу, видели смо Христа разапетог. Видимо вештачки свет илузија који смо створили, и све док не препознамо стање у ком се налазимо - ми не прихватамо оно што је Он учинио за нас. Када препознамо да смо ми ти који смо разапели Христа, пре постанка овог света - тада почињемо да верујемо у оно што је учинио за нас. Али све док је неко други крив за наше стање - нисмо примили Његово довршено дело, и зато нисмо у стању да волимо свог ближњег као себе саме.
У овим стиховима записано је да је Он то учинио једном, на свршетку поретка / времена. Дакле у ком времену живимо сада? Највероватније у старозаветном, линеарном времену.
Јеврејима посланица 10:1 - Пошто у Закону налазимо само сенку будућих благослова, а не и саме благослове, свештеници никад не могу истим жртвама које из године у годину непрестано приносе учинити савршеним људе који приступају Богу.
Закон је створен да би људи увидели своје линеарно схватање.
Јеврејима посланица 10:2 - Зар иначе не би престале да се приносе жртве, јер би они који их приносе Богу били једном заувек очишћени и не би више имали свест о гресима?
Докле год живимо са овим схватањем, о почетку и крају, добру и злу - у дубини верујемо у Закон да нас спасе. Зато је много хришћана оптерећено јеврејским путевима, јер могу да се пронађу у тим схватањима. Зато је Исусу било тешко да разговара са Јеврејима, јер ако неко није могао да разуме духовно царство, то су били они. Одлично разумеју кабалу и вештичарење, али нису разумели духовну димензију Исуса Христа. Зато их апостол Павле пита - ко вас је замађијао?
Али Бог је искористио Закон да зароби сотону. Јер је он убио недужну особу. Исти Закон који је користио да оптужује човека, уништио је њега. То ће се десити сваком ко се узда у Закон - биће уништен. Зато је Исус морао доћи, да би кроз Своју Крв створио пут повратка до Оца, и обукао се у бесмртност да бисмо живели слободно без страха од смрти. Све је у васкрсењу. Прави ми смо васкрснути, још од пре постанка света.
Постоји пуно тога на чему треба да смо захвални Богу. Срце пуно захвалности ствара пут Духу да комуницира са нама. Морамо бити вољни да уништимо све структуре које смо створили око себе и у себи, из лажних слика овог света. Допустимо Светом Духу да их уклони од нас, како би почео да нам открива ко смо ми заиста. Разлог зашто људи не доживљавају нову личну стварност, је зато што се још увек држе своје старе личности. Он жели да нам пружи нову стварност, али мора да крене са уклањањем старог, и то чини на начин на који нам показује колико нас воли. Он се не љути на нас што не верујемо у оно што треба да верујемо. Он је захвалан што смо гладни и жедни за истином. Захвално срце у нама ће Му отворити бројна врата за сва блага и бисере које жели да нам преда. Сви ми имамо светлу сутрашњицу, ако данас почнемо да мењамо своје мисли и уверења.